Medijski sektor

Reforma medijskog sektora koja je započeta 2000., nakon svrgavanja režima Sobodana Miloševića, ali ovaj sektor i dalje prolazi kroz proces tranzicije i krupnih strukturalnih promena. Reforme su uvođene sporo, sporadično i nepotpuno i dešavale su se uglavnom u kontekstu agende pristupanja EU. Razvoj medija je ometan nedostatkom političke volje za potpunu implementaciju neophodnih reformi, kao i generalnim padom demokratskih standarda u zemlji.

Srpsko medijsko tržište je malo i prezasićeno, jer trenutno (oktobar 2023. godine) postoji više od 2500 registrovanih medija u Agenciji za privredne registre (APR) Srbije. APR vodi Registar medija, javnu bazu podataka sa dostupnim podacima o vlasnicima medija, urednicima, iznosima novca koji medijima dolazi od države, i sl. Ovaj registar je prvi korak u istraživanju transparentnosti medijskog vlasništva.

Svi registrovani mediji svoj ekonomski opstanak zasnivaju na prilivu novca koji dolazi od komercijalnog oglašavanja ili pak državnom finansiranju, kroz projekte podrške javnom interesu u informisanju. Medijske kuće se gotovo stalno suočavaju sa problemom likvidnosti i nedostatka novca, pa u ovakvoj situaciji država i dalje ima značajan uticaj i ulogu na medijskom tržištu. Država na taj način kontroliše medije ne samo kroz direktno vlasništvo, već u još većoj meri, putem različitih modela državnog finansiranja (kao što su: medijski konkursi, javne nabavke medijskih usluga i direktni ugovori o oglašavanju).

Poslednjih godina, prosečna godišnja vrednost tržišta oglašavanja je iznosila oko 200 miliona evra. Tržište polako raste i to posebno u oblasti digitalnog oglašavanja. (Izvor: IPSOS, AdEx, marketinške agencije). Tokom perioda COVID-a, medijsko tržište je pretrpelo ozbiljan pad, od koga se i dalje oporavlja. Navedeni iznos je svakako nedovoljan da obezbedi funkcionisanje i ekonomsku održivost svih registrovanih medija.

Prema BIRN-ovim podacima, država deli značajan novac medijskom sektoru. Istraživanje pokazuje da oko se oko 15 miliona evra godišnje dodeljuje nacionalnim i lokalnim medijima kroz mehanizam projektnog sufinansiranja. Navedena sredstva obično se dodeljuju bez jasnih i merljivih kriterijuma, javne kontrole ili nadzora, a prvenstvo medijima koji su bliski vlastima.

Godinama je država kroz ministarstva, javna preduzeća i državne agencije bila najveći oglašivač u zemlji. Ni marketinške agencije nisu imune na pritiske, pa novac od najvećih komercijalnih oglašivača dolazi kroz aranžmane sa marketinškim agencijama čiji vlasnici održavaju bliske odnose sa vladajućom strankom.

Pritisak na uređivačku politiku rezultat je finansijske zavisnosti, pa se tako medijima koji kritikuju vlast uskraćuju ugovori o oglašavanju ili državna pomoć, a u javnom govoru se stigmatizuju kao "neprijatelji države".

Što se tiče vlasništva, srpski medijski sistem kombinuje, kao i većina zemalja EU, javni servis i privatne medijske kompanije. Srbija ima dva nacionalna emitera - RTS koji ima nacionalnu pokrivenost i RTV koji pokriva teritoriju Vojvodine. Oba emitera dobijaju novac od taksi za javni servis koje plaćaju sva domaćinstva u zemlji, a RTV i dalje dobija značajan deo finansiranja direktno iz državnog budžeta. Sve ovo utiče na njihovu uređivačku politiku, nezavisnost i objektivnost. Pored državnog finansiranja, RTS i RTV takođe se takmiče sa drugim medijskim kućama za deo tržišta oglašavanja.

Mediji u Srbiji su krajnje polarizovani i u njihovim uređivačkim politikama se jasno vidi razlika između provladinih i antivladinih. Mediji bliski vlasti opstruiraju ozbiljni javni dijalog i direktno favorizuju stranku na vlasti, dok istovremeno marginalizuju i ometaju opoziciju. Nezavisni mediji imaju kritički stav prema Vladi, i zbog toga su pod stalnim finansijskim pritiskom kao i negativnim javnim kampanjama.

Posledica nepovoljnog okruženja za razvoj medija je i opšta degradacija kvaliteta medijskih sadražaja. Dominiraju  senzacionalizam i tabloidna retorika, rame uz rame sa reality programima koji se emituju na TV kanalima sa nacionalnom pokrivenošću. Paralelno sa digitalnim prostorom, i medijski sistem je podlegao širenju dezinformacija i lažnih vesti.

Srbija zauzima 91. mesto na Indeksu slobode medija za 2023., pokazuju podaci globalnog istraživanja koji na godišnjem nivou objavjuju Reporteri bez granica. Prema ovom merenju, Srbija beleži pad u odnosu na prethodnu godina kada je zauzela 79. mesto. Ovogodišnji izveštaj beleži da je Srbija imala najveći pad u Evropskoj uniji i Balkanu, od čak 12 bodova. Takođe, ističe se i podatak da provladini mediji u Srbiji šire rusku propagandu, a da se kvalitetno i istraživačko novinarstvo, koje se bavi izveštavanjem o korupciji i kriminalu, uhvaćeno između lažnih vesti i propagande.

Bez obzira što Srbija ima solidan pravni okvir, novinari i novinarke su ugroženi stalnim političkim pritiscima i zločini protiv njih i dalje ostaju nekažnjeni. Novinari su ugorženi i u fizičkom i u digitalnom prostoru. Od početka 2023. godine, baza podataka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) beleži ukupno 122 napada na novinare, uključujući 6 fizičkih napada i 85 oblika neopravdanog pritiska. Novinari su slabo plaćeni i profesija uživa lošu reputaciju u društvu. Monitoring Balkanske istraživačke mreže (BIRN) i SHARE Fondacija beleži 19 različitih oblika online napada na novinare ili medijske kuće u 2023., uključujući onlajn pretnje i napade na tehničku infrastrukturu.

Ove godine prolazi više od 20 godina od ubistva tri novinara - Dade Vujasinović (1994), Slavka Ćuruvije (1999) i Milana Pantića (2001) - a istrage i sudski procesi o njihovim ubistvima još nisu završene.

  • Project by
  •  
    Global Media Registry
  •  
    Funded by European Union