Ekonomija

Srbija je zemlja sa malom i relativno otvorenom privredom, koja više od dve decenije prolazi kroz procese tranzicije od planske ka tržišnoj ekonomiji.

Ekonomski sistem je ozbiljno uzdrman raspadom Jugoslavije i ratovima 1990-ih, kao i ekonomskim sankcijama u periodu 1992-1995. Nakon smene bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića 2000. godine, Srbija je započela ekonomske reforme i liberalizaciju svog tržišta, doživljavajući relativno visok privredni rast koji je samo usporen sa početkom svetske ekonomske krize, pandemijom korone i rusko-ukrajinskim ratom.

Opšti ekonomski trendovi se odražavaju iu medijskoj sferi. Podaci koje je dao IPSOS Strategic Marketing pokazuju da su budžeti za oglašavanje u porastu u poslednje dve godine i vrede 241 milion evra u 2022. i 230 miliona evra u 2021. Ovi budžeti su značajno smanjeni tokom pandemije korone – pali su na 198 miliona evra u 2020. Polovina ovih budžeta je opredeljena za TV oglašavanje, a jedna četvrtina za digitalno. Ostatak je podeljen na štampu (oko 10%), radio (oko 15%) i spoljno oglašavanje. Jedini segment oglašavanja koji godinama raste je digitalno.

Budžet za oglašavanje nije dovoljno veći da podrži postojanje više od 2600 registrovanih medija.
Jedan od podsticaja za ovoliku količinu registrovanih medija je izdvajanje sredstava od strane države. Sufinansiranje projekata produkcije sadržaja, čiji je osnovni cilj unapređenje informisanosti građana, glavni je mehanizam kojim država dodeljuje budžetska sredstva medijima. Ovaj mehanizam finansiranja uveden je 2014. godine (sa primenom 2015. godine), nakon usvajanja seta medijskih zakona.

Prema istraživanju BIRN-a o mehanizmu sufinansiranja države, godišnje se na ovaj način potroši oko 1,6 do 1,8 milijardi dinara javnog novca. Nakon nekoliko godina oslanjanja na ovaj mehanizam finansiranja, uočeni su brojni problemi koji utiru put korupciji. Neki od njih se odnose na problem problematičnih procedura za dodelu sredstava, pitanja sukoba interesa među članovima raznih komisija za finansiranje i loše definisane mehanizme za evaluaciju i praćenje realizacije projekata. Isto istraživanje BIRN-a pokazuje da su najveći dobitnici ovog mehanizma TV stanice, regionalne i lokalne, koje su provladine i bliske vladajućoj stranci.

Drugi izvor prihoda za medije je onaj koji dolazi od državnog oglašavanja. Državne institucije i javna preduzeća godinama su među najvećim klijentima na tržištu medijskog oglašavanja u Srbiji. Procenjuje se da se samo kroz javne nabavke godišnje potroši oko pola miliona dinara. Ne postoji zakon koji posebno reguliše državno oglašavanje, niti centralizovani podaci koji bi omogućili praćenje javne potrošnje.

Alokacija državnih sredstava dovodi do specifičnog tipa cenzure, tzv. „meke cenzure“, koja je jedan od najefikasnijih načina da se dobije kontrola nad medijima i utiče na uređivačku politiku.